Janko Surina

“Prvo pravilo je: ne pričate o minesweeperu. Drugo pravilo je: ne pričate o minesweeperu. Igramo pravi minesweeper. Pravi. S pravim bombama.”
“Prave?”, uskomešali smo se.
“Dobro, nisu baš ‘prave’ prave bombe. Ali skoro prave. Zapravo nisu bombe. Iz gajbe vadimo limenke pive. Samo što je poneka otrovna.”
“Otrovna?”
“Dobro, nisu baš ‘otrovne’ otrovne… istekao im je rok trajanja.”
“A jel piše ‘rok trajanja’ na njima ili ‘najbolje upotrijebiti do’? Jer ‘najbolje upotrijebiti do’ znači da…”
“Joj, daj ne davi, tak svejedno! Znači, svatko izvlači po jednu limenku i popije je. Ako mu nije ništa za 15 minuta, izvlači novu. I tako u krug.”
“To je ko ruski rulet, samo s pivama… to je hmeljski rul…”, Crnog je tad pogodila limenka u glavu i prekinula štrebersku foru.
Dva sata kasnije svi smo ivi – istina, pijani, ali zdravi – Crnom je jedino loše od umaka za tortilje – kojeg je sam spravio. Lagano svi pozaspemo.
Probudim se valjda sata kasnije i vidim da one dvojice “pravih” minesweeperaša nema. Nešto je drugačije. Ne mogu dokučiti što, ali nešto je u sobi drugačije. Ustanem se da odteturam do kuhinje popiti vode, ali nagazim na nešto oštro. Kako urliknem od boli, tako se i ostali probude, preplaše, naglo skoče na noge i – sada i oni – vrisnu od boli. Ona dvojica su dofurala novi tepih (!?) i pod njega podmetnuli lego kockice, čavle i pribadače. Na fasadu su sprejem napisali: “Čuvaj se mina”.